''Στηρίζω και αναγνωρίζω τον Μητροπολίτη Ονούφριο''
"Θα συνεχίσω να υποστηρίζω τον Προκαθήμενο της Ορθόδοξης Εκκλησίας της Ουκρανίας, Μητροπολίτη Κιέβου και πάσης Ουκρανίας κ. Ονούφριο" - τόνισε ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος, μιλώντας στην Εφημερίδα "Πολίτικα".
Ο Πατριάρχης Σερβίας για ακόμη μια φορά προέτρεψε όλους να προσεύχονται για την υπέρβαση των διαιρέσεων στην Ουκρανία, καθώς και για την ειρήνη στην χώρα.
"Η Εκκλησία μας φέρει ευθύνη για την ενότητα της Ορθοδοξίας, την πίστη στην παράδοση και τους ιερούς κανόνες" ανέφερε μεταξύ άλλων ο Πατριάρχης Ειρηναίος.
Σε άλλο σημείο ο Προκαθήμενος της Εκκλησίας της Σερβίας, τόνισε ότι "οι αποφάσεις για το Ουκρανικό βλάπτουν όχι μόνο την Κανονική Εκκλησία της Ουκρανίας, αλλά απειλούν σοβαρά την ενότητα της οικουμενικής Ορθοδοξίας".
Ο Πατριάρχης Ειρηναίος σημείωσε ότι επανειλημμένα έκανε εκκλήσεις στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο, τόσο γραπτά όσο και προφορικά σχετικά με την Ουκρανία.
"Η απόφαση της Εκκλησία της Σερβίας για την Ουκρανία δεν ελήφθη από πολιτικά η παρεμφερή συμφέροντα, αλλά αποκλειστικά από τους ιερούς κανόνες" - υπογράμμισε ο Πατριάρχης Ειρηναίος.
Επίσης ο Πατριάρχης ξεκαθάρισε ότι "εάν κάποια άλλη τοπική Εκκλησία, συμπεριλαμβανομένης και της Ρωσίας, έκανε κάτι παρόμοιο θα ενεργούσαμε το ίδιο εάν είχαν καταπατηθεί οι ιεροί κανόνες".
Ακόμη, ο Πατριάρχης Ειρηναίος εξέφρασε την ευγνωμοσύνη και την αγάπη προς το Οικουμενικό Πατριαρχείο και τον ελληνικό λαό, τονίζοντας ότι "η αγάπη δεν μας δίνει όμως το δικαίωμα να υποστηρίξουμε μη κανονικές και απαράδεκτες αποφάσεις."
"Τίποτα δεν μπορεί να μειώσει την υποστήριξή μου, προς τον πρόσωπο του Μητροπολίτη Ονουφρίου και τους Ουκρανούς Ιεράρχες. Προσεύχομαι το σχίσμα στην Ουκρανία να θεραπευτεί πραγματικά. Ο τρόπος που το Φανάρι ενθαρρύνει τις μη Ορθόδοξες δυνάμεις, θα προκαλέσει μόνο διάσπαση" - ανέφερε χαρακτηριστικά ο Σέρβος Πατριάρχης.
Αιμίλιος Πολυγένης romfea.gr
ΑΚΟΛΟΥΘΕΙ ΟΛΟΚΛΗΡΗ Η ΣΥΝΕΝΤΕΥΞΗ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
Патријарх српски г. Иринеј: Сачували смо веру, језик, културу и државу (интервју за „Политику”)
Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовскогбоја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно јенајзначајнији
Уочи одласка у Црну Гору, патријарх српски Иринеј дао је ексклузивни интервју за„Политику” поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – осам вековааутокефалности. Поглавар Српске Цркве за наш лист говори о значају тог великогдогађаја, који ће следеће недеље бити обележен свечаностима на нивоу целе СрпскеПравославне Цркве, али и актуелним питањима с којима се Српска Црква суочава данас ињеној мисији у нашем времену.
-Добијање самосталности за нашу Цркву заиста представља најзначајније размеђе нашеисторије. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поредКосовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно јенајзначајнији. Та два догађаја конституисала су два завета, светосавски завет исветолазаревски завет, којима је наш народ живео вековима, данас живи и живеће – кажеу интервјуу за „Политику” Патријарх српски Иринеј.
Стојећи на размеђи великог јубилеја, осам векова аутокефалности СрпскеПравославне Цркве, шта нас учи прошлост и које лекције треба да применимо набудућност?
У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, тугевелике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступникаСветог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик,национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свимтешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе.
Стога, сви ми православни Срби, од Солуна до Будима где год српских душа има, какопесник пева, али и даље по Републици Српској и Босни и Херцеговини, поносној ЦрнојГори, нашој милој Боки, Далмацији, где смо недавно прославили четири века најстаријенаше богословије, и даље по целом Балкану и свим континентима где је наш народподигао своје храмове, у које је Свети Сава призвао и друге народе, чак друге расе –црнце у Африци, јужноамеричке Индијанце и остале Богу знане, треба да будемо поноснии да се радујемо овој великој, грандиозној годишњици. Ових осам векова српски народ ињегова Црква прилажу светској хришћанској, духовној и културној баштини за поколењакоја долазе. Велика је то и величанствена годишњица, које ми по својој грешној мери и неможемо у потпуности сагледати. Слава Богу на свему!
Стога, читаоцима „Политике” и целом српском роду честитам овај радосни јубилеј ипозивам и овом приликом све наше вернике и људе добре воље да од 6. до 9. октобра сасвојом Црквом Светосавском у манастиру Жичи, у Пећкој Патријаршији и у Београду, увеликој радости прославе осамстогодишњи јубилеј аутокефалије Српске ПравославнеЦркве.
Како гледате на различиту перцепцију Цркве у нашем савременом друштву? Имаоних који оспоравају верност Српске Цркве својим осамсто година старимкоренима, затим оних који је сматрају „застарелом” и мисле да је све што има везе сЦрквом ствар за „своја четири зида”, док се глас оних 90 одсто, који се изјашњавајукао верници Српске Православне Цркве, готово и не чује.
Овом приликом ви и ја представљамо заједнички глас оних 90, тачније 85 одстостановништва Србије који су се на последњем али и приликом ранијих пописа изјасниликао православни хришћани. Био бих срећан када би нашим разговором, ставовима које онародној прошлости, садашњости и будућности изнесемо на страницама „Политике”, билазадовољна не само већина, него и оних преосталих неколико процената. Јер ја их недоживљавам као проценте, него као браћу и сестре. Ту су наша браћа муслимани,протестанти и католици у Војводини, затим браћа Јевреји. Њима свакако не припадајучести гласови радикалне нетолеранције, чак и мржње према Светосавској Цркви. Они несматрају да све што има везе с Црквом, односно вером у Бога, мора да се дешава уприватна четири зида.
Гласови радикалне нетолеранције према Цркви, чак и мржње, припадају буквалнопромилима. Ради се о неколико групица људи, Цркви добро познатих, окупљени махом уБеограду, око појединих медија и организација финансираних из иностранства, надам сене и од наше Владе. Добар део њих живи искључиво од новца који добија однедобронамерних странаца, који знају да је Црква кључни носилац идентитета српскогнарода.
У праву сте када кажете да се глас оних који се изјашњавају као верници недовољно чује.Важно је да они који себе сматрају верницима, поготово угледне личности из света науке,просвете, културе, политике, у јавности јасно сведоче своју веру. Не треба да буду некаквифанатици, али јасним изјашњавањем да су православни хришћани даће пример другима,младима и старијима.
Сетимо се само наших пријатеља и браће, недавно преминулих др Јеротића, композитораАлександра Вујића, глумца Небојше Глоговца, архитекте др Пеђе Ристића и многих других.Они су били носиоци правог лаичког апостолата. Својим натпросечним професионалнимрадом, али и јавним сведочењем, учинили су много за своју Цркву и за свој народ.Верујем да им је Господ подарио место у близини Светога Саве, међу свим нашимблагочестивим прецима. Сарадници и млађе владике ми кажу да међу јавним личностима– глумцима, музичарима, спортистима – има много људи који с поносом истичу даприпадају Цркви Светосавској. И они су за пример и сваку похвалу.
Какав је положај Српске Православне Цркве међу осталим помесним црквама?Видели смо у „украјинској кризи” да је било сусрета на највишем нивоу и с Москвоми с Цариградом.
Брига и одговорност коју наша Црква има за јединство Православне Цркве, њенусаборност и верност Светом Предању и канонима, обавезала нас је да настојимо дапротагонистима недвосмислено укажемо да њихове активности не само да наносе штетуЦркви у Украјини, него озбиљно угрожавају јединство Цркве Православне. И то самчинио, како писмено, више пута, тако и усмено у непосредном разговору с Патријархомцариградским.
При томе, морам и овом приликом да истакнем да се наша Црква није опредељивала пословенској блискости с Руском Црквом, наравно ни по некаквим политичким или сличниминтересима, него искључиво црквено, предањски и канонски сагледавајући насталипроблем. Да је нека друга помесна Црква, Руска или друга, чинила било шта слично,поступали бисмо исто.
Многа браћа архијереји духовно су стасали у Грчкој, на јелинској теологији и култури. Самосећам обавезу и инсистирам на најдубљој захвалности Мајци Цркви и најсветијем тронуцариградских патријараха, а с нашим најученијим владикама делим љубав према грчкомнароду, Цркви и култури. Али, ни мени ни њима та љубав не даје за право да, као што тоуосталом чине и неки грчки теолози и јерарси, не укажемо на поступке који су неканонскии неприхватљиви. Од тога нећемо одустати.
Објављено је у украјинским медијима да су ме државне власти прогласиле за непожељнуособу. За њих сам, кажу, персона нон грата. Не знам да ли су то тачне вести. Нисам добионишта званично, али то неће умањити моју подршку Митрополиту Онуфрију иблагочестивим Украјинцима, нити пак моју жељу и молитве да се раскол у Украјини заистазацели. Овако како то чине Фанар и кијевске власти, уз подстицај неправославних сила,само ће раскол продубити.
Више него јубилејом, српска јавност бавила се ове године односима међуепископима. Било је отворених таблоидних напада на поједине владике, написа онеслагањима око става о „украјинском питању”, о ангажману епископа наПравославном богословском факултету, о томе ко треба да посети Сабор, а ко желида буде нови патријарх... Има ли разлога за забринутост над стањем у СрпскојЦркви?
Када би таблоиди били верна слика било ког сегмента српског друштва било би разлога забригу или би било касно за бригу. Богу хвала да није тако. Проблем који, ипак, треба дабрине није у томе што власници или уредници таблоида желе да свој укус и опскурниначин живота преко својих новина наметну српском православном народу, него због тогашто поједини људи који имају велику духовну одговорност у томе учествују.
Под таквим утицајима жута штампа креира афере у Цркви, оцењује одлуке Сабора иСинода, арбитрира о црквеној просвети, о међуправославним, канонским иеклисиолошким питањима. Ми на таблоиде не можемо да утичемо. Можемо само даапелујемо и слично. Али свако треба да препозна проблеме у сопственој кући и да ихрешава. Црква треба да размотри да ли треба да поново доноси одлуке попут оних које једонела претходних година.
У осам векова дугој историји знатно се мењао однос Цркве и државе. Какав је онданас?
Наравно да ми немамо илузију да се може вратити време симфоније како је било уВизантији или у Немањићкој Србији. Али, исто тако, мислим да ми као људи којиобнашамо одговорне послове у Цркви и држави, да бисмо доносили одлуке које су однесумњиве користи за грађане, не само вернике, увек треба да имамо за пример начинразмишљања какав су имали Свети Сава и његов брат Свети Краљ Стефан Првовенчани.То угледање на њих није нимало анахроно, зато што су околности у којима су они живелии водили српски народ, Српску Цркву и државу веома сличне данашњим.
На пример, сукоб и надметање истока и запада, подељеност српског народа на вишедржавица и слично. У тим околностима Свети Сава и Свети Краљ Стефан Првовенчани супроблеме решавали, пре свега, уздањем и дубоком вером у Бога, који им је давао снагу имудрост, дипломатском вештином, прагматичношћу, уважавањем различитих интереса играђењем мостова и према истоку и према западу, али с трајним духовним опредељењемза исток, односно за православље. Такво њихово опредељење и богонадахнута вештина увођењу државних и црквених послова унапредила је Србију верски, културно иекономски, тако да доба Светих Немањића, памтимо као златно доба српске историје.
Наравно, Србија је данас секуларна држава. Устав дефинише Републику Србију каосветовну државу у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе. Нашем добу јепримерен принцип кооперативне одвојености и сарадње. Свако ради свој посао, а када игде је потребно међусобно се помажу. Наслеђе претходних деценија, када је атеизам биодржавна доктрина, а Црква се налазила на маргинама, а у многим стварима прогнана изјавног живота, није још увек превазиђено. На такав положај, да Црква нема право да сеогласи по најважнијим питањима, за који се неки залажу и данас, ја не пристајем, Цркване пристаје.
Да није било Цркве Светосавске, не би данас било ни нашег народа. Неки други људи инароди, а не православни Срби, данас би насељавали ове дивне пределе. Стога ће Цркваи даље, када сматра за потребно, посебно када се ради о виталним питањима иидентитету народа, његовој самосвести увек и одлучно дати свој глас. Допадало се тонекоме или не. С друге стране, истичем да је однос Цркве с државом, државним органимаи властима у узлазној путањи.
То сведочи чињеница да је држава прихватила, између осталог, да заједно с Црквомобележи и прослави велики осамстогодишњи јубилеј, да помаже нашу Цркву наугроженим подручјима, нарочито на Косову и Метохији. Исто је и у другој нашојРепублици Српској. И тамо имамо добру сарадњу Цркве и државе. То сведоче нашиепископи и свештеници, то тврди и наш народ. И то је добро и на корист нашем народу,држави и Цркви.
Мада у атмосфери празника, мораћу да поменем и трагичну ситуацију у Црној Гори, којаје, не мање него Косово и Метохија српска, класична српска земља. Та ситуација јетрагична до апсурда. Не само што је тамошња власт признала Косово и Метохију занезависну државу, с приштинским властима, који су одреда били припадницитерористичке војске, одржава тесне односе, него се с Цетиња чак посеже за Метохијом иговори да не припада Србији већ Црној Гори. Дакле, перфидним и систематскимпритисцима, затиру српски народ у Републици Црној Гори, а неки кругови истовременоистичу територијалне претензије према Србији.
Да ли је Српска Црква у довољној мери присутна у друштвеним питањима ипокушајима да се за проблеме данашњице дају конкретна решења или одговори:попут исељавања младих, ниске стопе наталитета, пораста породичног али и свакогдругог насиља, до оних која се постављају као глобални изазови, попут проблемазлоупотреба савремених технологија и нарушавања приватности,експериментисања с биотехнологијама, девастације животне средине.
Постоји питање ширег друштвеног ангажмана Српске Цркве, односно успостављања иодржавања равнотеже између молитвене и социјалне делатности. У решавању неких одпроблема савременог друштва Црква ради веома активно. У мојој Епархији, у Београдукао мегалополису, преко Верско добротворног старатељства, Црква снабдева храномсвакодневно хиљаде потребитих.
Има своја здравствена саветовалишта, лекаре који бесплатно указују помоћ, затимпсихолошка и брачна саветовалишта и слично. Црква лечи многе младе, стотине њих, одболести зависности, наркоманије, алкохолизма... Постоји и мноштво других сличнихсоцијалних служби Цркве у другим епархијама. Ми то не истичемо. Појединци се баве ипроблемом злоупотребе савремених технологија, имамо и свештенике који су правиексперти по таквим питањима. Али то све није превасходна улога Цркве.
Наравно, ми је не занемарујемо, настојимо да унапредимо социјалне делатности. Неки одпроблема које сте навели се постављају, како на локалном тако и на глобалном плану, несамо пред Српску Цркву него и пред друге друштвене факторе све брже и интензивније.Људи с правом очекују одговоре. На неке од њих, попут достојанства личности, етикерађања, противљења насиљу, Црква одговара брзо и релативно лако – посежући запостојећим одговорима из ризница свога богословља.
Над другима питањима мора да се дуже и пажљивије замисли јер она не само у форми укојој се данас пред нас постављају него и у суштинској проблематици коју изражавају усфери теологије нису постојала. Моје је мишљење да се решење за претеће светскепроблеме, које многи виде као апокалиптичне: ратне и нуклеарне, еколошке, климатске...и сличне може наћи само у јасном и недвосмисленом повратку на основне хришћанскевредности које је цивилизација током векова заборављала и од којих је одступала. Иникако друкчије.
Ми као древни хришћански народ имамо богато предање, светле примере из ближе идаље прошлости, светитеље, живе манастире и богомоље, Хиландар – право и неизмернодуховно богатство које је нама дато: на чување и коришћење ! А све остало ће – то је вераотаца наших која никада није била изневерена – додати сам Господ. С том вером, сГосподом и Светим Савом као помоћницима, све саблазни овога света постају другачије,решивије, незнатније. Сасвим је недопустиво да сматрамо да смо сами, затечени, да сунаши проблеми највећи и нерешиви. Црква ту веру свакодневно открива свом народу,као што је то увек чинила, Јеванђељем које проповеда.
Које је данас најважније питање за Српску Православну Цркву? Да ли је то судбинаКосова и Метохије?
Свеколико искуство Цркве Христове учи нас да ниједно питање, ниједан проблем, па ниовако важан као што је питање Косова и Метохије нити настаје, нити се трајно можерешити посебно, партикуларно. Проблеми неког народа или државе се манифестујутериторијално, економски, демографски и слично, али увек, рекао бих у основи, имајусвоју духовну компоненту.
И проблем о којем говоримо је тежак, зато што у себи садржи све наведене компоненте. Имајући то у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом овогодишњем заседању издао посебно Саопштење о Косову и Метохији у коме је упутио позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана.
Сабор је том приликом свесрдно подржао сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије.
Јелена Чалија Извор: politika.rs
http://aktines.blogspot.com/2019/10/blog-post_2.html#more
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου